[347] CHAPTER SIX.

THE BEGINNING OF UNCLE ANDREW’S TROUBLES

[348] “LET go! Let go!” screamed Polly.

[349] “I’m not touching you!” said Digory.

[350] Then their heads came out of the pool and, once more, the sunny quietness of the Wood between the Worlds was all about them, and it seemed richer and warmer and more peaceful than ever after the staleness and ruin of the place they had just left. I think that, if they had been given the chance, they would again have forgotten who they were and where they came from and would have lain down and enjoyed themselves, half asleep, listening to the growing of the trees. But this time there was something that kept them as wide-awake as possible: for as soon as they had got out on to the grass, they found that they were not alone. The Queen, or the Witch (whichever you like to call her) had come up with them, holding on fast by Polly’s hair. That was why Polly had been shouting out “Let go!”

[351] This proved, by the way, another thing about the rings which Uncle Andrew hadn’t told Digory because he didn’t know it himself. In order to jump from world to world by one of those rings you don’t need to be wearing or touching it yourself; it is enough if you are touching someone who is touching it. In that way they work like a magnet; and everyone knows that if you pick up a pin with a magnet, any other pin which is touching the first pin will come too.

[352] Now that you saw her in the wood, Queen Jadis looked different. She was much paler than she had been; so pale that hardly any of her beauty was left. And she was stooped and seemed to be finding it hard to breathe, as if the air of that place stifled her. Neither of the children felt in the least afraid of her now.

[353] “Let go! Let go of my hair,” said Polly. “What do you mean by it?”

[354] “Here! Let go of her hair. At once,” said Digory.

[355] They both turned and struggled with her. They were stronger than she and in a few seconds they had forced her to let go. She reeled back, panting, and there was a look of terror in her eyes.

[356] “Quick, Digory!” said Polly. “Change rings and into’ the home pool.”

[357] “Help! Help! Mercy!” cried the Witch in a faint voice, staggering after them. “Take me with you. You cannot. mean to leave me in this horrible place. It is killing me.”

[358] “It’s a reason of State,” said Polly spitefully. “Like when you killed all those people in your own world. Do be quick, Digory.” They had put on their green rings, but Digory said:

“Oh bother! What are we to do?” He couldn’t help feeling a little sorry for the Queen.

[359] “Oh don’t be such an ass,” said Polly. “Ten to one she’s only shamming. Do come on.” And then both children plunged into the home pool. “It’s a good thing we made that mark,” thought Polly. But as they jumped Digory felt that a large cold finger and thumb had caught him by the ear. And as they sank down and the confused shapes of our own world began to appear, the grip of that finger and thumb grew stronger. The Witch was apparently recovering her strength. Digory struggled and kicked, but it was not of the least use. In a moment they found themselves in Uncle Andrew’s study; and there was Uncle Andrew himself, staring at the wonderful creature that Digory had brought back from beyond the world.

[360] And well he might stare. Digory and Polly stared too. There was no doubt that the Witch had got over her faintness; and now that one saw her in our own world, with ordinary things around her, she fairly took one’s breath away. In Charn she had been alarming enough: in London, she was terrifying. For one thing, they had not realized till now how very big she was. “Hardly human” was what Digory thought when he looked at her; and he may have been right, for some say there is giantish blood in the royal family of Charn. But even her height was nothing compared with her beauty, her fierceness, and her wildness. She looked ten times more alive than most of the people one meets in London. Uncle Andrew was bowing and rubbing his hands and looking, to tell the truth, extremely frightened. He seemed a little shrimp of a creature beside the Witch. And yet, as Polly said after

wards, there was a sort of likeness between her face and his, something in the expression. It was the look that all wicked Magicians have, the “Mark” which Jadis had said she could not find in Digory’s face. One good thing about seeing the two together was that you would never again be afraid of Uncle Andrew, any more than you’d be afraid of a worm after you had met a rattlesnake or afraid of a cow after you had met a mad bull.

[361] “Pooh!” thought Digory to himself. “Him a Magician!

Not much. Now she’s the real thing.”

Uncle Andrew kept on rubbing his hands and bowing. He was trying to say something very polite, but his mouth had gone all dry so that he could not speak. His “experiment” with the rings, as he called it, was turning out more successful than he liked: for though he had dabbled in Magic for years he had always left all the dangers (as far as one can) to other people. Nothing at all like this had ever happened to him before.

[362] Then Jadis spoke; not very loud, but there was something in her voice that made the whole room quiver.

[363] “Where is the Magician who has called me into this world?”

[364] “Ah—ah—Madam,” gasped Uncle Andrew, “I am most honoured—highly gratified—a most unexpected, pleasure—if only I had had the opportunity of making any preparations—I—I—”

[365] “Where is the Magician, Fool?” said Jadis.

[366] “I—I am, Madam. I hope you will excuse any—er—. liberty these naughty children may have taken. I assure you, there was no intention—”

[367] “You?” said the Queen in a still more terrible voice. Then, in one stride, she crossed the room, seized a great handful of Uncle Andrew’s grey hair and pulled his head back so that his face looked up into hers. Then she studied his face as she had studied Digory’s face in the palace of Charn. He blinked and licked his lips nervously all the time. At last she let him go: so suddenly that he reeled back against the wall.

[368] “I see,” she said scornfully, “you are a Magician—of a sort. Stand up, dog, and don’t sprawl there as if you were speaking to your equals. How do you come to know Magic? You are not of royal blood, I’ll swear.”

[369] “Well—ah—not perhaps in the strict sense,” stammered Uncle Andrew. “Not exactly royal, Ma’am. The Ketterleys are, however, a very old family. An old Dorsetshire family, Ma’am.”

[370] “Peace,” said the Witch. “I see what you are. You are a little, peddling Magician who works by rules and books. There is no real Magic in your blood and heart. Your kind was made an end of in my world a thousand years ago. But here I shall allow you to be my servant.”

[371] “I should be most happy—delighted to be of any service—a p-pleasure, I assure you.”

[372] “Peace! You talk far too much. Listen to your first task. I see we are in a large city. Procure for me at once a chariot or a flying carpet or a well-trained dragon, or whatever is usual for royal and noble persons in your land. Then bring me to places where I can get clothes and jewels and slaves fit for my rank. Tomorrow I will begin the conquest of the world.”

[373] “I—I—I’ll go and order a cab at once,” gasped Uncle Andrew.

[374] “Stop,” said the Witch, just as he reached the door. “Do not dream of treachery. My eyes can see through walls and into the minds of men. They will be on you wherever you go. At the first sign of disobedience I will lay such spells on you that anything you sit down on will feel like red hot iron and whenever you lie in a bed there will be invisible blocks of ice at your feet. Now go.”

[375] The old man went out, looking like a dog with its tail between its legs.

[376] The children were now afraid that Jadis would have something to say to them about what had happened in the wood. As it turned out, however, she never mentioned it either then or afterwards. I think (and Digory thinks too) that her mind was of a sort which cannot remember that quiet place at all, and however often you took her there and however long you left her there, she would still know nothing about it. Now that she was left alone with the children, she took no notice of either of them. And that was like her too. In Charn she had taken no notice of Pony (till the very end) because Digory was the one she wanted to make use of. Now that she had Uncle Andrew, she took no notice of Digory. I expect most witches are like that. They are not interested in things or people unless they can use them; they are terribly practical. So there was silence in the room for a minute or two. But you could tell by the way Jadis tapped her foot on the floor that she was growing impatient.

[377] Presently she said, as if to herself, “What is the old fool doing? I should have brought a whip.” She stalked out of the room in pursuit of Uncle Andrew without one glance at the children.

[378] “Whew!” said Polly, letting out a long breath of relief. “And now I must get home. It’s frightfully late. I shall catch it.”

[379] “Well do, do come back as soon as you can,” said Digory. “This is simply ghastly, having her here. We must make some sort of plan.”

[380] “That’s up to your Uncle now,” said Polly. “It was he who started all this messing about with Magic.”

[381] “All the same, you will come back, won’t you? Hang it all, you can’t leave me alone in a scrape like this.”

[382] “I shall go home by the tunnel,” said Polly rather coldly. “That’ll be the quickest way. And if you want me to come back, hadn’t you better say you’re sorry?”

[383] “Sorry?” exclaimed Digory. “Well now, if that isn’t just like a girl! What have I done?”

[384] “Oh nothing of course,” said Polly sarcastically. “Only nearly screwed my wrist off in that room with all the waxworks, like a cowardly bully. Only struck the bell with the hammer, like a silly idiot. Only turned back in the wood so that she had time to catch hold of you before we jumped into our own pool. That’s all.”

[385] “Oh,” said Digory, very surprised. “Well, alright, I’ll say I’m sorry. And I really am sorry about what happened in the waxworks room. There: I’ve said I’m sorry. And now, do be decent and come back. I shall be in a frightful hole if you don’t.”

[386] “I don’t see what’s going to happen to you. It’s Mr Ketterley who’s going to sit on red hot chairs and have ice in his bed, isn’t it?”

[387] “It isn’t that sort of thing,” said Digory. “What I’m bothered about is Mother. Suppose that creature went into her room. She might frighten her to death.”

[388] “Oh, I see,” said Polly in rather a different voice. “Alright. We’ll call it Pax. I’ll come back—if I can. But I must go now.” And she crawled through the little door into the tunnel; and that dark place among the rafters which had seemed so exciting and adventurous a few hours ago, seemed quite tame and homely now.

[389] We must now go back to Uncle Andrew. His poor old heart went pit-a-pat as he staggered down the attic stairs and he kept on dabbing at his forehead with a handkerchief. When he reached his bedroom, which was the floor below, he locked himself in. And the very first thing he did was to grope in his wardrobe for a bottle and a wine-glass which he always kept hidden there where Aunt Letty could not find them. He poured himself out a glassful of some nasty, grown-up drink and drank it off at one gulp. Then he drew a deep breath.

[390] “Upon my word,” he said to himself. “I’m dreadfully shaken. Most upsetting! And at my time of life!”

[391] He poured out a second glass and drank it too; then he began to change his clothes. You have never seen such clothes, but I can remember them. He put on a very high, shiny, stiff collar of the sort that made you hold your chin up all the time. He put on a white waistcoat with a pattern on it and arranged his gold watch chain across the front. He put on his best frock-coat, the one he kept for weddings and funerals. He got out his best tall hat and polished it up. There was a vase of flowers (put there by Aunt Letty) on his dressing table; he took one and put it in his buttonhole. He took a clean handkerchief (a lovely one such as you couldn’t buy today) out of the little lefthand drawer and put a few drops of scent on it. He took his eye-glass, with the thick black ribbon, and screwed it into his eye; then he looked at himself in the mirror.

[392] Children have one kind of silliness, as you know, and grown-ups have another kind. At this moment Uncle Andrew was beginning to be silly in a very grown-up way. Now that the Witch was no longer in the same room with him he was quickly forgetting how she had frightened him and thinking more and more of her wonderful beauty. He kept on saying to himself, “A dem fine woman, sir, a dem fine woman. A superb creature.” He had also somehow managed to forget that it was the children who had got hold of this “superb creature”: he felt as if he himself by his Magic had called her out of unknown worlds.

[393] “Andrew, my boy,” he said to himself as he looked in the glass, “you’re a devilish well preserved fellow for your age. A distinguished-looking man, sir.”

[394] You see, the foolish old man was actually beginning to imagine the Witch would fall in love with him. The two drinks probably had something to do with it, and so had his best clothes. But he was, in any case, as vain as a peacock; that was why he had become a Magician.

[395] He unlocked’ the door, went downstairs, sent the housemaid out to fetch a hansom (everyone had lots of servants in those days) and looked into the drawingroom. There, as he expected, he found Aunt Letty. She was busily mending a mattress. It lay on the floor near the window and she was kneeling on it.

[396] “Ah, Letitia my dear,” said Uncle Andrew, “I—ah have to go out. Just lend me five pounds or so, there’s a good gel.” (“Gel” was the way he pronounced girl.)

[397] “No, Andrew dear,” said Aunty Letty in her firm, quiet voice, without looking up from her work. “I’ve told you times without number that I will not lend you money.”

[398] “Now pray don’t be troublesome, my dear gel,” said Uncle Andrew. “It’s most important. You will put me in a deucedly awkward position if you don’t.”

[399] “Andrew,” said Aunt Letty, looking him straight in the face, “I wonder you are not ashamed to ask me for money.”

[400] There was a long, dull story of a grown-up kind behind these words. All you need to know about it is that Uncle Andrew, what with “managing dear Letty’s business matters for her”, and never doing any work, and running up large bills for brandy and cigars (which Aunt Letty had paid again and again) had made her a good deal poorer than she had been thirty years ago.

[401] “My dear gel,” said Uncle Andrew, “you don’t understand. I shall have some quite unexpected expenses today. I have to do a little entertaining. Come now, don’t be tiresome.”

[402] “And who, pray, are you going to entertain, Andrew?” asked Aunt Letty.

[403] “A—a most distinguished visitor has just arrived.”

[404] “Distinguished fiddlestick!” said Aunt Letty. “There hasn’t been a ring at the hell for the last hour.”

[405] At that moment the door was suddenly flung open. Aunt Letty looked round and saw with amazement that an enormous woman, splendidly dressed, with bare arms and flashing eyes, stood in the doorway. It was the Witch.


Примечания:



3

В те дни на Бейкер-стрит еще жил Шерлок Холмс, а патер Браун еще не расследовал преступлений. В те дни мальчикам приходилось каждый день носить накрахмаленный белый воротничок, а школы по большей части были еще противней, чем сейчас. Но зато еда была лучше, а уж про сласти и говорить нечего, такие они были дешевые и вкусные. И в те самые дни жила в Лондоне девочка по имени Полли Пламмер.



4

Жила она в одном из тех домов, что стоят друг к другу вплотную. Как-то утром вышла она в крошечный сад эа своим домом, и ее позвал, вскарабкавшись на изгородь, мальчик иэ соседнего садика. Полли удивилась, потому что до сих пор в этом доме не было никаких детей. Там жили мисс и мистер Кеттерли, одна – старая дева, другой – старый холостяк. Так что Полли глядела на мальчика с большим любопытством. Лицо у него было страшно перепачкано, будто сн сначала копался в земле, потом плакал, потом утирал его рукой. Примерно так, надо сказать, оно и было.



34

– Дальше! – сказала Полли, – а докуда, я не знаю.



35

– Значит, можно пройти насквозь через все дома.



36

– Ага, – сказала Полли. – Ух!



37

– Ты чего?



38

– Мы в них залезть можем, вот что.



39

– Ну да, чтобы нас за воров приняли. Спасибо большое.



40

– Тоже мне, умник. Мы в пустой дом залезем, который сразу за твоим.



347

Глава шестая. КАК НАЧАЛИСЬ НЕСЧАСТЬЯ ДЯДИ ЭНДРЬЮ



348

– Пустите! Пустите! – кричала Полли.



349

– Да не трогаю я тебя, – отвечал Дигори.



350

И головы их вынырнули из пруда в солнечную тишину Леса Между Мирами, которая после того затхлого и разрушенного мира, что они оставили, показалась им еще глубже и теплее. Мне кажется, что они бы с удовольствием снова забыли, кто они такие и откуда явились, чтобы снова лечь на землю и погрузиться в радостный полусон, прислушиваясь к растущим деревьям. Но им было на этот раз не до сна. Едва выбравшись из пруда на траву, они обнаружили, что отнюдь не одиноки. Королева – или ведьма, выбирайте сами – перенеслась сюда вместе с ними, крепко ухватившись за волосы Полли. Вот почему девочка так отчаянно кричала свое «Пустите!»



351

Попутно, между прочим, выяснилось одно свойство колечек, о котором дядюшка Эндрью не знал, и потому не сказал о нем Дигори. Чтобы перенестись из одного мира в другой, достаточно было не надевать кольца или касаться его, а просто дотронуться до того, кто к нему притронулся. Колечки в этом смыcле действовали вроде магнитов. Кто не знает, что уцепившаяся за магнит булавка притягивает и другие булавки тоже.



352

В Лесу Между Мирами королева изменилась. Она так побледнела, что от ее красоты осталось совсем мало. И дышала она с трудом, словно здешний воздух душил ее. Дети совсем перестали ее бояться.



353

– Отпустите! Отпустите мои волосы! – твердила Полли. – Чего вы за них ухватились?



354

– Ну-ка, – подхватил Дигори, – отпустите-ка ее. Сию секунду!



355

Пришлось детям заставить королеву силой – вдвоем они оказались сильнее своей противницы. Она отпрянула, задыхаясь, с ужасом в глазах.



356

– Быстро, Дигори, – сказала Полли, – смени кольца и давай нырять в наш пруд.



357

– Помогите! Помогите! – закричала ведьма слабым голосом, ковыляя за ними. – Будьте милосердны, возьмите меня с собой, я погибну в этом страшном месте!



358

– А интересы государства? – съязвила Полли. Помните, как вы прикончили всех жителей своего мира? Торопись, Дигори!

Они уже надели зеленые колечки, когда Дигори вдруг охватил приступ жалости.

– Слушай, что же мы делаем?



359

– Не будь идиотом, – отвечала Полли. – Зуб даю, что она притворяется. Давай, давай же!

И дети прыгнули в отмеченный заранее пруд. «Здорово, что мы его не потеряли», – подумала Полли. Но во время прыжка Дигори вдруг почувствовал, что кто-то ухватил его холодными пальцами за ухо. Покуда они спускались все глубже, и в воздухе начали появляться смазанные очертания нашего мира, хватка этих пальцев становилась все крепче. К ведьме явно возвращалась ее былая сила. Дигори вырывался, брыкался, но все без малейшего толку. Спустя мгновение они уже были в кабинете дядюшки Эндрью, и сам хозяин этого кабинета в изумлении смотрел на невиданное существо, принесенное Дигори из другого мира.



360

Его можно было понять. Полли и Дигори тоже замерли, пораженные. Ведьма, без сомнения, оправилась от своей слабости, и от ее вида в нашем мире, в окружении обыкновенных вещей, попросту захватывало дух. Она и в Чарне-то вызывала тревогу, а в Лондоне – просто ужас. Во-первых, дети только сейчас поняли, какая она огромная. «Верно, она и не человек вовсе?» – подумал Дигори. Между прочим, он, возможно, был прав. Мне доводилось слышать, что короли Чарна ведут свой род от племени гигантов. Но главное было даже не в росте королевы, а в ее красоте, неистовстве и дикости. Дядя Эндрью то кланялся, то потирал ручки, и, по правде сказать, выглядел насмерть перепуганным. Рядом с ведьмой он казался сущей букашкой. И все же, как говорила потом Полли, был он выражением лица чем-то похож на королеву. Тем самым выражением, той меткой злых чародеев, которой королева не увидала на лице Дигори. Одно хорошо: дети теперь не боялись дядюшки Эндрью, как не испугается гусеницы тот, кто видел гремучую змею, а коровы – видевший разъяренного быка.



361

Дядя знай потирал ручки да кланялся, пытаясь выдавить что-то очень вежливое из своего пересохшего рта. Его эксперимент с колечками прошел успешнее, чем ему бы хотелось, потому что хоть он и занимался чародейством долгие годы, но опасностям предпочитал подвергать других. Ничего даже отдаленно похожего никогда с ним раньше не случалось.



362

И тут Джадис заговорила. В ее негромком голосе было нечто, от чего задрожала вся комната.



363

– Где чародей, что перенес меня в этот мир?



364

– Э… э… мадам, – пролепетал дядюшка, – чрезвычайно польщен… премного обязан… такая нежданная честь… и если бы я смог подготовиться к вашему визиту, я бы…



365

– Где чародей, глупец?



366

– Э… это, собственно, я и есть, мадам… надеюсь, вы простите ту вольность, с которой с вами обращались эти испорченные дети… уверяю вас, что со своей стороны…



367

– Ты? – Голос королевы стал еще грознее.

Одним скачком она пересекла комнату, схватила старика за седые космы и откинула его голову назад, вглядываясь ему в лицо точно так же, как в лицо Дигори в своем королевском дворце. Дядя только моргал и беспокойно облизывал губы. Она отпустила его так неожиданно, что он стукнулся спиной о стену.



368

– Вижу, – сказала она с презрением, – какой ты чародей. Стой прямо, пес, не вольничай, словно говоришь с равными! Кто научил тебя колдовать? Готова поклясться, что в тебе нет ни капли королевской крови.



369

– Ну… в строгом смысле слова, – заикался дядя, не совсем королевской, мадам, но мы, Кеттерли, знаете ли, весьма древний род… из Дорсетшира…



370

– Умолкни, – сказала ведьма. – Вижу, кто ты такой. Ты мелкий чародей-любитель, колдующий по книгам и чужим правилам. Подлинного чародейства нет в твоей крови и сердце. Такие, как ты, перевелись в моем королевстве уже тысячу лет назад. Но здесь я позволю тебе быть моим рабом.



371

– Буду исключительно счастлив… рад оказать вам любую услугу… любую, уверяю вас…



372

– Умолкни! Твой язык невоздержан. Выслушай мой первый приказ. Я вижу, что мы прибыли в большой город. Немедленно добудь мне колесницу, или ковер-самолет, или хорошо объезженного дракона, или то, что по обычаям ваших краев подходит для королей и благородных вельмож. Затем доставь меня в те места, где я смогу взять одежду, драгоценности и рабов, подобающих мне по моему званию. Завтра я начну завоевание этого мира.



373

– Я … я пойду закажу кэб, – выговорил дядя.



374

– Стой, – приказала ведьма, когда он направился к двери. – Не вздумай предать меня. Глаза мои видят сквозь стены, я умею читать людские мысли. Я повсюду буду следить за тобой, и при первом знаке ослушания наведу на тебя такие чары, что где бы ты ни присел, ты сядешь на раскаленное железо, и где бы ни лег – в ногах у тебя будут невидимые глыбы льда. Теперь ступай.



375

Старик вышел, напоминая собаку с поджатым хвостом.



376

Теперь дети боялись, что Джадис отомстит им за случившееся в лесу. Но она, похоже, совсем забыла об этом. Лично я полагаю, – и Дигори со мной согласен, – что в ее голову просто не могло уместиться такое мирное место, сколько бы раз она там ни бывала. Оставшись наедине с детьми, королева не обращала на них ни малейшего внимания. Неудивительно! В Чарне она до самого конца не замечала Полли, потому что пользы ждала только от Дигори. А теперь, когда у нее имелся дядюшка Эндрью, ей и Дигори был не нужен. Я думаю, все ведьмы такие. Им интересно только то, что может пригодиться; это ужасно практичный народ. Так что в комнате одну-две минуты царило молчание, только Джадис нетерпеливо постукивала об пол ногой.



377

– Куда же пропал этот скудоумный старик? Надо было взять с собой хлыст! – И она кинулась из комнаты на поиски дядюшки, так и не бросив ни единого взгляда на детей.



378

– Ух! – Полли вздохнула с облегчением. – Мне домой пора. Страшно поздно, еще от родителей влетит.



379

– Ладно, только, пожалуйста, возвращайся поскорее, – сказал Дигори. – Ну и гадина! Слушай, надо что-то придумать.



380

– Пускай твой дядюшка думает, – ответила Полли. – Не мы же с тобой затевали все эти чародейские штучки.



381

– Но ты все-таки возвращайся, а? Ты же видишь, что происходит…



382

– Я отправлюсь домой через наш проход, – сказала Полли с холодком, – так быстрее. А если ты хочешь, чтобы я вернулась, то не мешало бы извиниться.



383

– За что? – воскликнул Дигори. – Ох уж эти девчонки! Да что я такого сделал?



384

– Ничего особенного, разумеется, – ехидно сказала Полли. – Только руку мне чуть не оторвал в этом зале с восковыми фигурами. И в колокол ударил, как последний идиот. И в лесу замешкался, чтобы эта ведьма успела тебя ухватить перед тем, как мы прыгнули в пруд. Вот и все.



385

– Хм, – удивился Дигори, – ладно, прошу прощения. В зале с фигурами я правда вел себя по-дурацки. А ты уж не вредничай, возвращайся. Не то мои дела плохи будут.



386

– Да что с тобой может случиться? Это ведь не тебе, а дядюшке твоему сидеть на раскаленном железе и спать на льду, так?



387

– Это здесь ни при чем, – сказал Дигори. – Я насчет мамы своей беспокоюсь. Если эта ведьма к ней зайдет в комнату, она ее до смерти перепугает.



388

– Ладно, – голос Полли переменился. – Хорошо. Перемирие. Я вернусь, если смогу. А покуда мне пора. – И она протиснулась сквозь дверцу туннеля. Это темное место среди балок, которое казалось ей таким заманчивым всего несколько часов назад, теперь выглядело будничным и неприглядным.



389

А теперь вернемся к дядюшке Эндрью. Когда он спускался с чердака, сердце у него колотилось, как бешеное, а с морщинистого лба катились крупные капли пота, которые он утирал платком. Войдя в свою спальню, расположенную этажом ниже, он закрыл дверь на ключ и первым делом полез в комод, где прятал от тетушки Летти бутылку и бокал. Налив себе полный бокал какого-то противного взрослого зелья, он выпил его одним махом, а затем глубоко вздохнул.



390

«Честное слово, – сказал он самому себе, – я жутко взволнован. Страшно расстроен. И это в моем-то возрасте!»



391

Налив второй бокал, он осушил и его, а потом принялся переодеваться. Вы такой одежды никогда не видели, а я их еще помню. Дядя надел высокий-высокий блестящий белый воротничок, жесткий, из тех, что заставляют вас все время держать подбородок кверху. Следующим на очереди был вышитый белый жилет, на который дядя выпустил золотую змейку цепочки от часов. Затем он облачился в свой наилучший фрак, который приберегал для свадеб и похорон. После этого он вынул и почистил свой парадный цилиндр, а в петлицу фрака вставил цветок из букета, который тетя Летти поставила в вазу на его комод. Достав из маленького ящика комода белоснежный носовой платок, из тех, каких теперь уже не купить, он покапал на него одеколоном. Напоследок дядюшка Эндрью вставил в глаз монокль на толстом черном шнурке и взглянул на себя в зеркало.



392

Дети, как вы хорошо знаете, делают глупости по-своему, а взрослые по-своему. Дядя Эндрью в тот момент как раз был готов на всякие взрослые глупости. Теперь, когда ведьмы рядом не было, он позабыл о том, как она его перепугала, и думал только о ее небывалой красоте. «Да, скажу я вам, поразительная женщина, – твердил он про себя, – дивная женщина! Чудное создание!» Он как-то ухитрился позабыть и то, что привели это «чудное создание» дети – ему казалось, что сделал это он сам, своими заклинаниями.



393

«Эндрью, мой мальчик, – сказал он про себя, вглядываясь в зеркало, – для своих лет ты чертовски хорошо сохранился! Ты господин весьма достойной внешности!»



394

Видите ли, старый дурень искренне начинал верить в то, что ведьма может в него влюбиться. То ли два бокала были виноваты в таких мыслях, то ли его лучшее платье, а может, и его павлинье тщеславие, из-за которого, собственно, он и стал чародеем.



395

Он отпер дверь, спустился, послал служанку за кэбом (тогда у всех были слуги) и заглянул в гостиную, где, как и следовало ожидать, увидал тетушку Летти. Стоя у окошка на коленях, она чинила старый матрас.



396

– Летиция, дорогуша, начал он, видишь ли, мне, как бы выразиться, надо выйти. Одолжи-ка мне фунтов пять… будь умницей…



397

– Нет, Энди, – сказала тетя Летти твердым голосом, не отрываясь от своей работы – я сто раз говорила тебе, что денег взаймы ты от меня никогда не получишь.



398

– Прошу тебя, не дури, дорогуша, – настаивал дядюшка, – это чрезвычайно важное дело. Я могу из-за тебя оказаться в исключительно, крайне неудобном положении.



399

Эндрью, – тетя поглядела ему прямо в глаза, – как тебе не стыдно просить денег у меня?



400

За этими словами скрывалась длинная и скучная взрослая история. Вам о ней достаточно знать только то, что дядюшка Эндрью некогда «пекся о делах дражайшей Летти», при этом сам не работал, платил из ее денег за свои сигареты и коньяк, так что в конце концов тетя Летти теперь была куда беднее, чем тридцать лет назад.



401

– Дорогуша, – упрямился дядя, – ты не понимаешь. У меня сегодня будут непредвиденные расходы. Мне надо кое-кого немножко поразвлечь. Пожалуйста, не утомляй меня.



402

– Но кого, кого же, скажи на милость, ты собираешься развлекать? – спросила тетя Летти.



403

– Одного очень важного гостя… он только что прибыл…



404

– Важный гость! – передразнила тетя Летти. – К нам и в дверь-то никто не звонил за последний час.



405

Тут дверь внезапно распахнулась. Обернувшись, изумленная тетя Летти увидала в дверях огромную, роскошно одетую женщину с горящими глазами и обнаженными руками. Это была ведьма.









Главная | В избранное | Наш E-MAIL | Добавить материал | Нашёл ошибку | Наверх